Pijani momci prolaze duz nase tihe ulice, 

oni u vojsku polaze, prate ih tuzne curice, 

brinu ih slutnje sulude - da rata ne bude! 



Ne mogu da me ne sete suze na vrh tvog nosica 

devetsto-osamdesete, ulice Brane Cosica 

i voza crnog k'o da s njim zauvek odlazim. 



Znas sta, neka mora sve potope, 

nek se gleceri rasture, vecni snegovi otope. 

Pa sta, neka kise ne prestaju, 

neka gromovi polude, samo rata da ne bude! 



Znas sta, nek se doba preokrenu, 

nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu. 

Pa sta, vetri nek pomahnitaju, 

nek se vulkani probude, samo rata da ne bude! 



K'o zlatni prah, oreol sna, oko malenih glavica 

i tvoja ljubav nad njima cuva ih kao lavica. 

Lose te vesti uzbude - da rata ne bude! 



Znas sta, neka mora sve potope, 

nek se gleceri razvale, vecni snegovi otope. 

Pa sta, kise neka ne prestaju, 

neka gromovi polude, samo rata da ne bude! 



Znas sta, nek se doba preokrenu, 

nek se zvezde uznemire, nek se planine pokrenu. 

Pa sta, vetri nek pomahnitaju, 

nek se vulkani probude, samo rata da ne bude! 



Samo da rata ne bude, ludila medju ljudima, 

veliki nude zablude, plase nas raznim cudima 

i svakoj bajci naude - da rata ne bude!